Pejsaži Vladimira Jankovića

  
Pejsaži Vladimira Jankovića danas su nesumnjivo uzoriti primerci savršenstva u srpskom slikarstvu. Ima u njima ona mera dovršenosti slike, dosega konačne slike, koja je teško osvojiva u pejsažnom slikarstvu. Pejsaži Jankovićevi su, jednostavno kazano, islikane slike, gotove i cele lepe.

Pejsaž podrazumeva lepotu, ali slikar o kojem pišem ove rečenice naklonosti, nema cilj da lepotom naslikanog predela pobudi u oku onoga koji gleda moguću senzaciju lepote preslikanosti. Ono što slika jeste predeo koji izaziva umetnika zacelo nije, ili jeste bio, možda, samo u trenu, dugom kao večnost, kada se slikar odlučuje da ga naslika. Te boje, taj sklad svetlosti i tišine, mogao je postojati samo tad i nikad više. Zato je pejsaž uvek unikatan i nikada kod dobrih slikara, a Vladimir Janković to jeste, ponovljiv.

Kao student novosadski davni danima sam se družio sa slikama u tek otvorenoj Spomen zbirci Pavla Beljanskog. I tamo se najčešće zadržavao pred slikama malobrojnim Milana Milovanovića (Kruševac, l876.- Beograd, l946) na žalost malo poznatog i skrajnutog srpskog slikara. I sada, dok posmatram pejsaže Jankovićeve, mene sećanje vraća u te dane. Nema ni sličnosti pa ni kolorističke ili manirističke srodnosti ova dva majstora, ali mene primisao na dozivanje tišine i blagosti u duši koja nastaje pri gledanju slika Jankovićevih, vraća slikama kojih se spominjem. Nečega svetog u odmerenosti ima u Jankovićevom slikarstvu, čvrstih ploha a blagih preliva na platnu, sklada boja koje se u teoriji slikarstva nerado dodiruju, biće da je taj odnos boja na slikama Jankovićevim ono što ih odvaja od drugih i u minulim i u sadanjim vremenima.

Ta otmenost slikarstva,temeljitost i nežnost istovremena, lepota koja se otima prolaznosti i postaje lepota po sebi.

Čini mi se da čarolija Jankovićevog pejsažnog opusa počiva na majstoriji osvetljenja iznutra, iz game, iz strukture i fakture slike, a ne spolja, osvetljenjem koje dolazi iz spoljašnjeg odbleska.

Gledajući Jankovićeve pesjaže ja jednostavno postajem deo predela,kao da sam ne onaj koji gleda nego onaj koji je gledan u predelu gde nije bio sem u trenu magičnog sodružestva sa slikom koju posmatra diveći se njenoj premoći nad prolaznošću svega što je lepo i stoga netrajno.

NOVI SAD,16.avgusta 2007.                                                                             Pero ZUBAC